03.04.2021

Da crna divljač nikoga ne zavije u crno

Vest napisao/la

Dušan Knežević

foto Jaroslav Pap


Crna divljač“, kako lovci još nazivaju divlje svinje, ne mogu se, naravno, držati pod kontrolom, ne može se precizno predvideti njihovo kretanja i brojnost, i na kraju, usevi se od njih ne mogu u potpunosti da se zaštite. Naravno, postoje zakoni i pravilnici koji regulištu tu oblast, ali su oni, ruku na srce, u nekim delovima nerealni i praktično nesprovodivi.

Odgovore traže pitanja: Kako je najbolje zaštititi useve od divljih svinja?Kako sprečiti (ili bar umanjiti) štete?Kakva su prava i obaveze zemljoradnika, a kakva korisnika lovišta (lovačkih udruženja)?Kako naći najbezbolnije kompromisno rešenja ukoliko štete od ovih životinja već nastanu? Suštinski, kako da crna divljač ne bude crna ni za paore, ni za lovce!

Zašto ovde pominjemo lovce? Po slovu zakona, oni su korisnici lovišta (tačnije lovačka udruženja kao pravni subjekti), pa na njihovu adresu ide najveći deo odgovornosti za počinjene štete. Kako reče jedan od starih lovačkih vukova, „ne možemo mi da držimo divljač za rep pa da ne pravi štete.“ Ta konstatacija ima smisla, ali šta lovci mogu da urade, šta je do njih? Naravno – odstrel, ali...

Lovci mogu da odstreljuju samo onaj broj jedinki na koju imaju pravo po lovnoj osnovi, a ona se pravi na osnovu brojanja divljači u nekom lovištu“ – kaže lovni ekspert Milenko Zeremski. – „Međutim, to je nemoguće. Divlje svinje nisu teritorijalne životinje, stalno se kreću, kako ih prebrojati? Takođe, u mnogim lovištima divlje svinje dolaze iz drugih krajeva, čak i nacionalnih parkova. Recimo, u novosadsko lovište dolaze divlje svinje iz Koviljsko – petrovaradinskog rita gde lov nije dozvoljen, naprave štetu i vrate se u rit. Primera radi, pre nekoliko godina novosadsko lovačko društvo imalo je po lovnoj osnovi dozvoljen odstrel 20 jedinki crne divljači, a šteta od divljih svinja na kukuruzu iznosila je, po sudskoj presudi, 66 tona. Lovačka organizacija je morala da plati štetu, pa iako nikome nije bilo do šale, konstatovali smo da je verovatno svaka ta svinja bila veličine nilskog konja, s obzirom koliko je kukuruza pojela.“

Naravno, jasno je da je 3,3 tone kukuruza mnogo i za jednog slona, a ne za jednu divlju svinju, i to samo potvrđuje reči našeg sagovornika. Takođe, situacija na terenu je takva da divlja svinja širi svoj areal i osvaja površine na kojima dugo nije bila ili se retko pojavljivala. Iako ume da zađe u njive sa žitom i među povrtarske kulture, nema dileme da ova divljač najveće štete pravi na parcelama kukuruza.   






Tu dolazimo do ključnih pitanja: kako ratari mogu da zaštite useve, kakve su im zakonske obaveze po tom pitanju? Šta je realno da preduzmu da se štete od divljih svinja svedu na podnošljivu meru, da se zaobiđu višegodišnje sudske parnice, te da se nađe rešenje prihvatljivo za sve koji žive od poljoprivrede i prirode?      

Pravilnikom o merama za sprečavanje štete od divljači, štete na divljači i postupku i načinu utvrživanja štete" (Službeni glasnik R.S. br. 2/12) je propisano da radi sprečavanja štete od divljači, vlasnik i korisnik imovine redovno kontroliše stanje svoje imovine i organizuje njenu zaštitu i čuvanje, i to:
  • zaštitu povrtnjaka, rasadnika, voćnjaka, plantažnih zasada i vinograda na način koji sprečava prolaz dlakave divljači;
  • prilagođavanje izbora biljne kulture koju zasejava ili sadi prirodnom okruženju koje se nalazi oko poljoprivredne površine koju obrađuje, na način da se izbegnu ili u najvećoj meri smanje mogući rizici od šteta od divljači;
  • uklanjanje useva i plodova sa površina u lovištu i u neposrednoj blizini lovišta u agrotehničkom roku;
  • korišćenje mehaničkih i hemijskih sredstava (repelenata) koja odbijaju divljač od useva, zasada i mladih stabala i to na način propisan pisanim uputstvom proizvođača;
  • vezivanje pasa pored useva;
  • korišćenje vidljivih plašila, svetlosnih i zvučnih uređaja;
  • kontrolisano  spaljivanje   materijala   čiji   dim   i   gasovi odbijaju divljač;
  • postavljanje elektroograda (elektropastira);
  • korišćenje   mehaničkih   sredstava   za   pojedinačnu   zaštitu stabala voćaka i drugih sadnica (alufolija, metalne trake, plastične trake, plastična folija, plastični ili papirnati džakovi, šiblje, kukuruzovina i sl.);
  • čuvanje  domaćih  životinja  uz  stalno  prisustvo  pastira  i pasa čuvara;
  • zatvaranje domaćih životinja u toku noći u obore izgrađene na način da se onemogući ulazak bilo koje vrste divljači koja prouzrokuje, odnosno može da prouzrokuje štetu na domaćim životinjama;
  • sprovođenje ostalih mera zaštite

Ako u drugi plan stavimo neke paragrafe koji u ovom slučaju ne idu u korak sa realnošću, ratari bi trebalo da redovno obilaze svoje parcele, te da odmah prijave štetu od divljači ako je uoče. Tada lovci mogu da reaguju i odstrele deo jedinki ukoliko u tom periodu nije lovostaj. Ako su njive blizu naselja, jedno od rešenja (a tome malo ko pribegava) je vezivanje p(a)sa na samoj parceli ili u blizini nje. To se u praksi pokazalo delotvornim. Što se ograđivanja tiče – da, ako je to u praksi izvodljivo i ekonomski realno, bar kada su u pitanju manje parcele (voćnjaci i povrtnjaci). Ono što se pokazalo najdelotvornijim naspram uloženog novca i truda je upotreba repelenata, sredstava koja mirisom odbijaju divlje svinje.

U razvijenijim zemljama jedno od rešenja je i osiguranje useva od šteta od divljači, kao i grupno osiguranje lovačkih udruženja za štete koju divljač može da načini. Kod nas je ovih slučajeva bilo, ali u praksi bar do sada nisu ozbiljnije zaživeli, jer akteri nisu, očigledno, pronašli dovoljno interesa.



Chemisol vrlo dobro rešenje

Poljoprivrednici kažu da se efikasnim pokazao repelent CHEMISOL, koji pored crne divljači efikasno odbija i jelensku i srneću divljač.  Njega treba nakapati na pripremljene materijale na štapovima ili kanapu, a postupak ponoviti svakih 7-10 dana što zavisi od vremenskih uslova. Repelent je dovoljno primeniti samo na rubnom području branjene površine, i nikako ga ne treba posipati po zemljištu.