Jedna od grana poljoprovrede koja poslednjih godina beleži ekspanziju u Srbiji svakako je tovno ovčarstvo.

Naime, sve više stočara se odlučuje da gaji ovce, jer od ove delatnosti, koliko god zahtevala rada, napora i rizika, trud može da se naplati. Tome su u velikoj meri doprinele i državne subvencije, pa se u nekim vojvođanskim selima u poslednjoj deceniji broj ovaca udvostručio. Jedan od osnovnih preduslova za uspešno ovčarstvo je blizina pašnjaka, jer samo će dobra i redovna ispaša proizvodnju učiniti rentabilnom.

Poznata je činjenica da su ovce najosetljivija vrsta domaćih životinja na promenu podneblja, pa su se neslavno završili mnogi pokušaji da se neka ovca tipična za ravničarske krajeve uzgaja u brdsko – planinskim predelima. Cigaja, vekovima ovca panonske ravnice, naprosto nije mogla da opstane, a kamoli ima dobre rezultate u Dalmaciji i u BiH, gde su je neki stočari prenosili s idejom da stvore produktivnije zapate od onih koje su do tada imali. Cigajama su brzo otekli papci (neprilagođeni na tvrđe terene), nisu mogle da se kreću i traže hranu, a ni digestivni trakt im nije bio prilagođen tamošnjoj vegetaciji. Pokušaj premeštanja ovih životinja pokazao se kao potpun promašaj. Jasno je da podneblje u najvećoj meri opredeljuje rasni izbor, ali nije jedini faktor.

U Vojvodini, decenijama je najviše gajena cigaja, ali su je poslednjih decenija i većini zapata severne srpske pokrajine potisnuli virtebmerg i il de frans. Ipak...

„Isplativog ovčarstva bez pašnjaka nema ni u uslovima kakvi vladaju u Vojvodini“ kaže dr Pihler. „Konkretno, Banat i dalje ne oskudeva u prostranim pašnjacima, ali fale mu kvalitetni pašnjaci. Malo je parcela ove vrste koji se održavaju i navodnjavaju, gde se obavlja analiza zemljišta i nakon nje povremeno đubrenje veštačkim đubrivom, već prema tome kojih elemenata u zemljištu nedostaje.“

U takvim uslovima, prva rasa koja je pre skoro četiri decenije počela da zamenjuje cigaju bio je virtemberg. Ta rasa je nastala u Nemačkoj ali se ubrzo proširila zbog mesnatosti i dobrih proizvodnih osobina. Reč je o krupnoj ovci živahnog temperamenta. Ženke su teške od 70  do 75 kilograma, mužjaci od 100 do 120. Randman mesa kod ugojenih jagnjadi je od 52 do 56 %, a može biti i do 60 %. Kod odraslih ovaca randman mesa je od 47-48 %. Prirast jagnjadi u tovu je 300-400 grama. Meso je ukusno, uz malo loja, više mramorirano. Ovce su ranostasne, polno sazrevaju sa 6-8 meseci, ali se prvi pripust praktikuje sa oko godinu dana. Obično se rađaju jedinčad, ali nisu retki ni blizanci, te je godišnji procenat jagnjenja po ojagnjenoj ovci od 120 do 150 %. U pašnjačkom uzgoju ova rasa pokazuje svoj potencijal, te nije slučajno da je ona najzastupljenija u Vojvodini. Ipak, valja napomenuti da ovoj rasi ne odgovaraju pašnjaci koji su često poplavljeni i vlažni, gde se javlja problem metilja.  

U poslednje dve decenije, sve više se ravničarskim krajevima širi il de frans. Ova rasa se odlikuje kvalitetnim mesom, odličnim prirastom jagnjadi i visokom plodnošću ženki, pa su moguća tri jagnjenja u dve godine. Randman klanja je podignut sa 53 odsto na 59 odsto. Il de frans jagnjad imaju izvrsne sposobnosti prirasta i sa dobrom ishranom u dobi od 42 dana postižu težinu od 19 do 22 kilograma, a sa 100 dana od 34 do 41 kilogram. Tako dolazi do brže prodaje jagnjadi za klanje (100 dana nakon jagnjenja).

Ako ovu rasu uporedimo sa virtembergom, il de frans ima nešto bolje proizvodne karakteristike, ali zahteva i veću negu i bolje uslove smeštaja i dodatne ishrane (van pašnjaka). Prosto rečeno, virtemberg je otporniji, a il de frans prefinjeniji. Ukoliko stočar ima mogućnost spravljanja jeftine, ali kvalitetne dohrane van pašnjaka, dobre smeštajne kapacitete i dostupnu veterinarsku zaštitu, il de frans će dati bolje rezultate.

Tu je i specifična romanovska ovca, rasa malih gabarita, ali izuzetne plodnosti – najveće na svetu. Po mišljenju dr Pihlera, ekspanzija ove ovce kod nas nastala je usled subvencija države koje su jednake za sve rase. Romanovska ovca se i dalje koristi kao korektor plodnosti, s obzirom na to da je prosek oko 2,5  jagnjeta po ženki godišnje, ali zbog manjih dimenzija ova rasa nema veću perspektivu u odnosu na dve prethodne.

Ove tri rase gaje se mahom u predelima do 600-700 metara nadmorske visine. Iznad pomenute visine, nema dileme koja je rasa najpogodnija na ovim prostorima.

„To je u svakom slučaju pramenka, pogotovo se dobro pokazala sjenička pramenka,“kaže dr Pihler. „U  nekim predelima u centralnoj, a pogotovo u zapadnoj Srbiji ova rasa pokazala se najzahvalnijom: snažna je i otporna, a zahvaljujući  kvalitetnoj selekciji daje dobre proizvodne rezultate. Zahvaljujući genetskom unapređenju, sada sjenička pramenka ima 1,3 do 1,4 jagnjadi godišnje, čak je taj procenat u nekim zapatima veći. Rezultat daju i bolji uslovi smeštaja i ishrane koje mnogi ovčari tih predela sada imaju.“

Na većim nadmorskim visinama, iznad 2.000 metara (kakvih u Srbiji nema mnogo) sve je manje i ljudi i stoke, ali i dalje ima onih koji se bave ovčarstvom. U tim uslovima najbolje se pokazala, po rečima našeg sagovornika, pirotska pramenka. Posle nje, po proizvodnim rezultatima ide karakačanska ovca.