04.10.2021

Voditi računa o svakoj kapi vode!

Vest napisao/la

Đorđe Simović

Strategija raspolaganja vodom u biljnoj proizvodnji trebalo bi da ide u dva smera: potrebno je uraditi sve kako bi nakon padavina zemljište sačuvlo što više vode, a potom i za svaki lokalitet i proizvodnju bi trebalo odrediti najracionalnji način navodnjavanja.
_____________

Ako je i bilo sumnjičavih, više ih nema. Pesimistični klimatski scenario ovog leta postala je realnost. Požari u Kaliforniji, Sibiru, Grčkoj, Alžiru,Turskoj. Nezabeležene poplave u zapadnoj Evropi. Kod nas nestašica vode. Kritično je bilo u mnogim opštinama, a najkritičnije u zapadnoj Srbiji, u selima opština Mionice, Požege, Arilja, Lučana i drugih.

Dve stvari su, za sada, očigledne. Svet nije spreman da preduzme sve kako bi se usporile klimatske promene, niti da živi sa njima. Logično pitanje koje se postavlja kakva će nam poljoprivreda biti u budućnosti?

Vrstan poznavalac tehnologije ratarske proizvodnje, prof. dr Branko Marinković, iako penzioner, čini se, aktivniji je nego ikad. Mnoge biljne proizvodnje su pod njegovim budnim okom. Kaže da se u javnosti često “etiketira” da je protiv navodnjavanja, ali naglašava da pre navodnjavanja u svetlu klimatskih promena moramo odgovoriti na neka važna pitanja: da li imamo dovoljno vode za navodnjavanje, za koju površinu, ako nemamo dovoljno vode za navodnjavanje koje će biljne vrste dati bolje efekte u navodnjavanju, a to su pre svega voćarsko-vinogradarska i povrtarska proizvodnja i pojedini ratarski usevi.

Branko Marinković: Prvo da se dogovorimo kako da sačuvamo zemljište, pa tek onda da razmišljamo o navodnjavanju.

Od posle Drugog svetskog rata do danas smanjili smo sadržaj humusa u zemljištima u Vojvodini na nenavodnjavanim površinama za 2%. Ako bi te parcele još i navodnjavali došlo bi do brže mineralizacije i intenzivnijeg smanjenja sadržaja humusa. Padavine su sve lošije raspoređene. Imamo veliku količinu vode u kratkom periodu i zemljište koje nije sposobno da je prihvati. Teške mašine sabile su zemljište. Ovog leta kada smo uzimali uzorke sonda često nije mogla da probije sloj na dubini od 30 cm. To zemljište nema kapacitet da prihvati vodu. Padne velika kiša, površinski sloj biva prezasićen. Nakon toplih dana koji uslede voda ispari. Mi imamo ogromne gubitke isparavanjem. Upropastili smo zemljište.

Marinković smatra da prvo moramo doneti strategiju održivog korišćenja zemljišta pa tek onda da razmišljamo o navodnjavanju, jer, kako kaže, bez upotrebe stajnjaka navodnjavanjem ćemo zemljište pretvoriti u pesak.

Da li imamo dovoljno kvalitetne vode za navodnjavanje?

Nakon sušne 2012. u masmedijima kod nas se uporno ponavljalo da ćemo početi sa projektom navodnjavanja milion hektara. Branko Marinković je na osnovu informacije koliko vode ulazi Dunavom u Srbiju izračunao da ako bi navodjavali samo 500.000 hektara toliko bi pravo imali Mađarska, Hrvatska i Rumunija, da ne računamo Bugarsku. Nedelju dana takvog navodnjavanja bi ostavilo Dunav bez kapi vode. Godine 2017. sve reke u Srbiji bile su ispod biološkog minimuma sem jedne od Morava.

Kada je reč o korišćenu podzemnih voda znamo za slučaj u jednom mestu u Vojvodini da kada su uključene pumpe za navodnjavanje, u obližnjem selu presušili su svi bunari iz kojih su poljoprivrednici napajali stoku. Marinković kaže da u Sremu prva izdan ne može da obezbedi dovoljno vode za navodnjavanje i da se bunari buše na 40 do 70 metara. Kada sve ovo znamo postavlja se pitanje odakle ćemo da obezbedimo vodu za navodnjavanje?

Konstatuje da nismo iskoristili talas julskih padavina pošto na značajnom broju parcela strnjišta nisu ugarena, nakon kiša površinski sloj se prezasitio i višak vode je ubrzo ispario. A već tada, u julu, počinjemo da čuvamo vodu za narednu proizvodnu sezonu.

Činjenica je da nemamo efikasnost letnjih padavina. Litar vode iz navodnjavanje ima efikasnost kao 0,7 litara vode iz kiše. Jer voda iz kiše je elektromagnetno obrađena prilikom presecanja geomagnetnih polja Zemlje i na taj način je ova voda efikasnija u navodnjavanju. Treba reći da na mnogim parcelama koje se navodnjavaju imamo suvišak natrijuma. Taj elemenat je peptizator koji rasplinjuje strukturu zemljišta, pa se dešava da navodnjavane površine imaju manje prinose od nenavodnjavanih neposredno pored njih.

'Suvo' ratarenje i klimatske promene

Nakon ovogodišnje sušne sezone i smanjenih prinosa, pre svega soje i kukuruza, poljoprivrednici s razlogom promišljaju šta sejati u proleće sledeće godine. Branko Marinković kaže da je proizvodnja 2021. počela u julu 2021.

Jako je malo parcela koje su potanjirane ili makar malo rastrešene. Malo zemljišta ima sposobnost da primi obilne padavine i da ih spusti u dublje slojeve. Gubimo puno vode isparavanjem. Prozvođači bi trebalo da na osnovu rasporeda azota u proleće i rasporeda vlage odrede pravilnu korekciju đubrenja i gustinu setve da bi u datim uslovima izvukli maksimum. Obilnijim đubrenjem i gušćom setvom poljoprivrednici će samo sebi učiniti medveđu uslugu. Sada je najvažnije da se na svim parcelama gde su bila strna žita i uljana repica odredi optimalan odnos unosa azota u jesen, dakle koliko primeniti uree, kako bi se azot spustio u dublje slojeve gde bi trebalo da bude vlage ako je zemljište u dobrom stanju, da bi se koren razavio u dubljim slojevima. Jer ako u proleće kukuruzu damo veliku količinu azota u površinskom sloju, i ako dođe suša imaćemo veliki problem. Racionalnim đubrenjem, biljke će racionalno trošiti vodu.

Stručnjak za navodnjavanje na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu prof. dr Borivoj Pejić, ilustrujući koliki su sistemski problemi u ovoj oblasti kaže da u Srbiji uopšte nemamo katastar navodnjavanih površina i izbušenih bunara. Sada je već semenska i povrtarska proizvodnja kod nas nemoguća bez navodnjavanja, ali i tamo gde se ulaže veliki novac često se dešava da su sistemi predimenzionisani.

Borivoj Pejić u ogledu sirka za zrno

Da bi se izgradio valjan sistem za navodnjavanje moraju se znati svojstva zemljišta, moraju se znati klimatski uslovi regiona pri čemu se pre svega misli na padavine i potrebe gajenih biljaka za vodom. Te informacije se predoče projektantu i na osnovu njih se projektuje zalivni sistem. U prošlosti je to često rađeno na bazi iskustva i zalivni sistemi su predimenzionisani. Dužina puta linearne mašine je veća nego što je potrebno, improvizujemo, tako da se mi često ne bavimo navodnjavanjem nego “gasimo požar.” Zna se koliko jedan tifon može da pokrije površine i ne treba od njega tražiti više nego što može da pokrije. Tada treba kupiti dva tifona.

Pejić objašnjava da kada je linearni sistem predimenzionisan daje se manje vode nego što je potrebno, a praktično u toplim danima i 30% vode ispari iz vazduha. Deo ispari prilikom izlaska iz rasprskivača a deo sa površine biljaka i zemljišta.
_____________

“Pravilno dimenzionisan sistem za navodnjavanja podrazumeva da se navodnjavanjem da željena količina vode. To je najmanje 30 mm u jednom prohodu, i kada se sistem vrati na početnu poziciju – nema deficita vode. To je pravilno navodnjavanje od koga možemo očekivati efekat,” kaže Pejić.

Senzore je potrebno kalibrisati

Činjenica je da su napredniji proizvođači koji gaje profitabilnije kulture ili imaju višegodišnje zasade počeli da ugrađuju senzore kako bi odredili pravi momenat za navodnjavanje. Pejić kaže da je te senzore potrebno kalibrisati.

Da je zemljište uniformno onda bi situacija bila jednostavna. Međutim svako zemljište ima svoju ličnu kartu, kao i ljudi, sa aspekta vodno-fizičkih osobina i ostalog. Prema tome, senzori se moraju baždariti za dati tip zemljišta. To je dugotrajan proces. Traje jednu sezonu. Što više podataka, tim bolje. Konkretno, u momentu kada očitamo vrednost na senzoru na dubini 20, 40, 60 cm, nije ni bitno, moramo uzeti uzorak sondom sa te dubine, i u sušnici utvrditi stanje vlažnosti zemljišta koje odgovara očitanoj vrednosti. Može kalibracija senzora da se uradi i za 48 sati, onda se proces maksimalno pojednostavljuje.

Budućnost navodnjavanja

U poslednje vreme imamo pionirske pokušaje tzv. “podpovršinskog navodnjavanja.” Zajedno sa setvom laterali sa kapljačem se postavljavljaju na 3-4 cm dubine.

Time dobijamo kontrolu nicanja i stanja vlažnosti tokom čitavog perioda vegetacije. Za razliku od kišenja ovde je radni pritisak do jednog bara. Velika energija se štedi. Podpovršinsko navodnjavanje pa i subirigacija sa lateralima na dubini 40-50 cm je budućnost navodnjavanja, kaže Pejić.

Sagovornik zaključuje da su naši ljudi inventivni. Konstruišu mašine za postavljanje laterala, a one mogu i da se kupe. Ovaj sistem pre svega koriste povrtari ali imamo iskustva u ratarskoj proizvodnji.

U Begeču sam prisustvovao setvi soje na 17 hektara. Za dva dana sistem je povezan i stavljen u funkciju. Nakon toga soja je odmah navodnjavana. Ramak između dva reda soje je bio 14 cm, a međuredni razmak je bio 60 cm. Nakon toga mašina postavlja lateral između dva reda soje. Savršenstvo!, kaže Pejić.

Uz uštedu u energiji i količini dodate vode, na ovaj način se laterali štite od ptica i glodara. Na kraju vregetacije vrlo se jednostavno preko kardanskog vratila namotaju. Postoje i čistači koji sa laterala sklanjaju ostatke zemljišta. Ako se i desi da su lateali oštećeni, problematično mesto se premosti bajpas sistemom. U zavisnosti od kvaliteta laterali mogu da se koriste i više godina. Naravno, voda koja se koristi za ovaj vid navodnjavanja mora biti filtrirana, a eventualna začepljenja se otklanjaju blagim rastvorima kiselina. Bitno je reći da svakim danom cena laterala pada tako da se po pristupačnosti ovaj način navodnjavanja sve više približava navodnjavanju kišenjem.

_____________

Iskustva iz Španije

Koliki je voda resurs svedoči Pejićevo iskustvo iz Saragose u Španiji: “To je izuzetno aridno područje. U takvim uslovima voda je lošijeg kvaliteta. U kanalskoj mreži oni kontrolišu kvalitet vode svakog sata. Nisam čuo da se neko u Srbiji bavi kvalitetom vode izuzev izvoznika kojima je taj papir neophodan u dokumentaciji koja prati izvoz. Prema tome, ne može kanalska mreža da bude recipijent za otpadne vode,” konstatuje Pejić

Agrlist