Agrarna 2022. “pod lupom”

Ratarstvoobjavljeno 2023-01-18



“Digitron u ruke”, slušaju naši seljaci godinama pouke dežurnih analitičara. Sada kada su ih više no ranije poslušali, račun pokazuje da se mnogo toga ne isplati. Sve prazniji torovi, štale i farme to pokazuju. Klimatski ekstremna godina samo je otežala stanje. Međutim, ostaju oni najbolji. Oni znaju da u proizvodnji nema štednje, pa se u jednoj godini zaradi a u drugoj je važno biti na “pozitivnoj nuli”.
_____________


Pre godinu dana, za novogodišnji broj Agrolista, eksperti su pravili “presek” godine u svojim oblastima: Žarko Galetin (ratarstvo), Čedomir Keco (stočarstvo), Nenad Magazin (voćarstvo), Tomislav Ivanović (vinogradarstvo i vinarstvo) i Đorđe Mišković (mehanizacija).
 
Analiza je ocenjena kao dobra ali, ipak, sa notom pesimizma. A znate, po onoj staroj, da su pesimisti samo dobro obavešteni optimisti.
 
Sada je ostalo da krivicu za nastavak i “bustovanje” te ocene i u ovoj godini preuzmem na sebe. Na sve lane napisano, u ovoj godini “nakalemili” su se rat u Ukrajini, kao i globalno decenijama nezabeležena kriza energenata i rastuća inflacija koja se samo “ubrzala” u odnosu na lane.

Ratarstvo
_____________

 
Profesor Zec nepogrešivo skenira našu ekonomsku realnost. Često zna da kaže da je najbolji proizvod neke države – efikasna država. Dakle, institucije, službe, ceo aparat. Sve je to dobra osnova za procvat ekonomije, pa i društva uopšte. A kada državni aparat nije efikasan najbolje je pokazao slučaj zabrane izvoza kukuruza, pšenice i suncokretovog ulja nakon početka rata u Ukrajini.

Možda je i bilo opravdanja da se zabrana uvede za kukuruz, ali za pšenicu i ulje – nikako. Izvoznici su izgubili prihod i tržišta, a cena i promet su pali na domaćem tržištu, pa se ispostavilo da su oni paori koji su pšenicu ostavili na lager čekajuću najbolju cenu – pogrešili. Zahvaljujući državi su od dobitnika postali gubitnici.  
 
Naša ratarska proizvodnja uglavnom nije adaptirana klimatskim promenama, pa kada nastupe vremenski ekstremi poput dugotrajnih suša praćenih visokim temperaturama ili pljuskovite padavine sa talogom od 100 litara po kvadratu, uticaj abiotičkih faktora odlučujuće deluje na konačan prinos.
 
Zaostajemo i u primeni dobre poljoprivredne prakse. Pošto nam je stočarstvo devastirano, smanjuje se broj ratarskih useva pošto sve manje proizvodimo krmnog bilja. Uz pšenicu, na mnogim terenima smenjuju se samo tri kulture (kukuruz, suncokret, soja) ili samo dve (kukuruz i suncokret), kao što je slučaj u južnom Banatu.

Monokultura je svakodnevica, pa nije ni čudo što imamo sve otpornije korove na herbicide. I tada je najlakše uperiti prst u hemijske kuće i žaliti se na neefikasne pesticide, a ne gledati u sopstveno dvorište.

Uz sve postojeće, nasleđene probleme, ove godine je katastrofalna suša koja je desetkovala prinose kukuruza, suncokreta i soje nakon deset godina mirovanja izvela paore na puteve. Da li su protesti doveli do pomaka u statusu poljoprivrednika tek bi trebalo da utvrdi detaljna analiza novog agrarnog budžeta. Protesti su pokazali da je Srbija zemlja čuda u kojoj je moguće sve, pa tako da paori i birokrate u Vladi dogovaraju krajnju cenu suncokreta.

Do cene se došlo tako što se na deo koje plaćaju uljare nakalemi dinar poreskih obveznika. Ovih dana je za taj dil rebalasnom budžeta, a kasnije i Uredbom koja je to aminovala izdvojeno 5 milijardi dinara. Detaljnije, rebalansom budžeta ministarstvo poljoprivrede je dobilo 16,5 milijardi dinara i to je, realno, pravi (pred)novogodišnji poklon za novu ministarku poljoprivrede Jelenu Tanasković, za koju najveći deo agrarne javnosti nije ni čuo dok nije sela u ministarsku fotelju.

 
Nije samo jasno kako je odvojena pomoć za suncokret koji je na sušu daleko otporniji od soje i kukuruza koji su više postradali. U stvari, jasno je. Ne bi trebalo tu tražiti logiku. Ko blokira put, i istraje u tome, može se nadati pomoći iz državne kase.

 

Zanimljiv je i presedan u biljnoj proizvodnji da je u jednoj godini doneta Uredba koja se odnosi na sledeću godinu. Po donetoj Uredbi proizvodnja šećerne repe u 2023. godini će biti subvencionisana sa 35.000 dinara po hektaru.

Činjenica je da je da je šećerna repa jedina biljna kultura kojoj se zna cena pre setve. Poslovni odnosi šećerana i proizvođača se mogu oceniti kao korektni. Ratari pre sezone mogu da računaju na potrebni reporomaterijal. Više njih, koji proizvode repu, pozitivno su ocenili Uredbu.

Međutim, repu nije lako proizvesti. Ta kultura se na parcelu vraća svake pete godine pošto značajno iscrpljuje zemljište. Naravno, seje se i češće na državnom poljoprivrednom zemljištu koje se nemilice raubuje. Nekada smo pod repom imali do 100.000 hektara a sada smo spali na četvrtinu tih površina.
 
Pošto repromaterijal stalno poskupljuje, subvencija će pokriti samo deo paprenih troškova. Očigledno je da država želi da osigura sirovinsku bazu za preostale 4 šećerane. I sa druge strane da obezbedi dovoljno šećera za Srbiju kao i prostor „Otvorenog Balkana“.



Stočarstvo
_____________


Koliko je stočarska proizvodnja u padu ukazuje statistika. Samo u prvom kvartalu ove godine svinskog mesa smo proizvodili manje za 48,2 odsto u odnosu na isti period lane. Pre tri decenije proizvodili smo bezmalo 6 miliona svinja, a sada realno taj broj sveden na trećinu.

Struka kaže da poljoprivredno  srednje razvijena zemlja proizvodi jednog tovljenika po glavi stanovnika. Nas je po ovom poslednjem (nezavršenom) popisu više od 6 miliona, a realno proizvodimo oko dva miliona tovljenika. Pametnom dosta. Došli smo do toga da svinjskog mesa ne proizvodimo dovoljno ni za sopstvene potrebe. Proizvedemo 300.000 tona, a za prvih devet meseci 2022. godine uvezena je 31.000 tona svinjskog mesa u vrednosti od 76,8 miliona evra.


Prema podacima Privredne komore Srbije, proizvedemo goveđeg mesa 78.000 tona i živinskog 118.000 tona. I izvoz je skroman, uglavnom u zemlje CEFTA regiona. Izvezeno 3.800 tona živinskog, 3.500 tona junećeg i svega 550 tona svinjskog mesa. Meso najviše uvozimo iz Španije, Mađarske, Nemačke i Danske.

O bruci da nedovoljno mleka proizvodimo za domaće tržište i da ga uvozimo iz Poljske i Mađarske valjalo bi napisati feljtone. Takav rasplet se mogao i očekivati nakon nesmotrene privatizacije naše mlekarske industrije i guranje tog sektora u ruke investicionim fondovima.


Povrtarstvo
_____________


Šampion novinskih stubaca među povrćem ove godine je bio krompir (za one koji ga ne računaju kao ratarski usev) koji je više nego duplo skuplji u odnosu na lanjski.

Među hroničarima javne reći ostaće pribeležen “biser” guvernerke Jorgovanke Tabaković da su za sve krive svadbe i okupljanja koji su po njoj “eksplodirale” u odnosu na lane.



Voćarstvo
_____________



Kada je o voćarstvu reč, sada je već izvesno da će u proizvodnji jabuka ostati samo najbolji. Rusko tržište nam je sve nepristupačnije, a proizvodnja u Evropskoj uniji ove godine daleko nadmašuje potrebe tamošnjeg tržišta. Birokrate u privrednim komorama stalno, kao šansu za plasman, spomijnu nova tržišta na severu Afrike, bliskom i dalekom istoku. Tu će uspeha imati oni koji postignu pomenuti kvalitet, ali se i izbore sa logističkim izazovima.

Nije tajna da je većina našeg bibičastog voća na zapadu plasirana kao komponenta za voćne kaše, a ne kao stono voće. Pošto je kriza udarila i na zapad, tamošnji prerađivači ne retko se odlučuju da u mikseva umesto, realno, skupih maline i borovnice, stavljaju jeftinije komponente. To nam realno otežava plasman, a konkretno ove godine izvozimo za trećinu manje maline nego prošle godine.



Srećna okolnost za naše vinogradare koji poslednjih godina postižu zavidan kvalitet vina, da pod vinogradima imamo skromne površine. Između 14.000 i 21.000 hektara u zavisnosti da li gledate vinogradarski katastar ili atlas. Bilo kako bilo, većina vinara za godinu dana i plasira lane isflaširano, tako da bar sa plasmanom nemaju većih problema.
 
Uz sve navedeno, jasno je da poljoprivrednike i u 2023. očekuje borba za profitabilnost proizvodnje uz sve suženiji prostor za zaradu.

Đorđe Simović

Dodajte komentar